Vest možete pročitati i na vino.rs.
Stari grad se u Beogradu bukvalno spustio na obalu Save i dokove, u Beton halu, ali ne onako kako mislite. Sa Aleksandrom Acikom Erovićem, članom grupe Stari Grad iz Čačka koja je upravo objavila album ‚‚Nebo iznad Starog grada” sa deset autorskih kompozicija (PGP RTS), dokazali smo tu kraj reke da je spoj moderne kuhinje i nešto malo manje moderne muzike, uz vina modernog doba rađena na jedan recimo tradicionalan način, sasvim moguć. Čak izvanredan, pogotovo ako su sastojci prirodni.
Kao laboratorija za ovaj čulni eksperiment odabran je restoran Faro gde je stručna ekipa priredila pravi vatromet specijaliteta u kojima inače ne oskudevaju. Ispostaviće se da su ‚‚mečevi” nenormalno dobro usklađeni, ali tako je kad je menadžerka restorana Jelena, u ovom slučaju i somelijer, a vina krajnje inspirativna, iz vinarije Bikicki.
– Ovo nije normalno – reče kontrabasista (mečkaroš) Aleksandar kad smo ga jedva odvojili od koncertnog podijuma i ogromnog instrumenta u donjoj galeriji Faro restorana, te priveli za sto zauzet raznoraznim đakonijama.
Etikete sovinjon blan S/o 2016 Bikicki (za koga Đorđe Bikicki ozbiljno napomenu da nikako ne sme biti prehlađen) sa 13 % alkohola i slasna i slatka Makana 2015, našle su se pred gastro armadom u sastavu: ravioli sa ovčijim sirom i orasima uz dodat mus od guščije džigerice koji se atraktivno završava brenerom i karamelizuje pred gostom; jagnjeće ćufte sa gratiniranim patlidžanom ukrašenim mileramom sa mentom; hrskave rolnice od heljde sa medom i sirom te semenkama susama i lana; raritetne organske bamije koje plivaju u džemu od urmi sa sladoledom od feta sira i malo origana; dimljena pačetina ili carpaccio od nje, koja se servira na pireu od žutog graška, a preko svega idu hrskavi pačiji čvarci: zapečeni čeri paradajz i najbolje masline sa Tasosa sušene samo na suncu. A pošto bez hleba ‚‚nema ništa”, i u tom segmentu je udarnički, domaći hleb sa maslinama i hrskavi grčki suvlaki hleb što se služi topao sa origanom i maslinovim uljem.
– Divno, mirisno, veoma koncentrovano vino, ovaj sovinjon – probudi me iz nabrajanja i hedonističkog sna glas sagovornika.
Erovića i grupu Stari Grad smo već ranije sretali na svirkama u vinoteci Riznica vina gde bi tokom poslednje tri godine atmosferu podizali do usijanja. Poslednji susret bio je u Čačku na vinskom sajmu u tom gradu i gde je igrom slučaja ovaj bend imao promociju albuma iste večeri. Tu nam je i pala na pamet ideja: ako neko zna u kolikom su saglasju muzika i vino, onda je to originalni kafanski muzičar! I bi učinjeno! A kako se biraju pesme da se stvori kafanska magija?
– Intimna hemija se rađa u malom društvu kada rade samo žice, one glasne i ove naše strune. Onda sledi ‚‚trojka”, čašica razgovora, čaša vina, pa 3-4 pesmice. A sve to uz dobro meze. Kad krenu šale, anegdote, rađa se prijateljstvo od srca i duše i tad se obično slože tri-četiri pesme u jednoj temi. Upali se lampica koja kaže: sad idu pesme iz južne Srbije, pa kad udarimo neki karasevdah… Ako su stranci, burazer opali nešto na gitari tipa Erik Klepton ili nekakav jazz.
S/o sovinjon bogatom strukturom bukvalno se stopio sa notama ovčijeg sira i oraha iz raviola, medno slatkaste rolnice od heljde divno mu izvlače kiseline na površinu dok je bamija sa džemom od urme vrhunski delikates pogotovo kad se u nju močne hleb sa maslinama i sve zaokruži ovim neobičnim ali plemenitim vinom. Uz uzdahe oduševljenja za sva tri para, pitam: Da li posebna publika danas traži pesme sa bradom i šubarom?
– Kroz neke lepe stare pesme prolazi nam duh predaka. U takvom društvu vraćamo se kroz istoriju dok je pesma ‚‚Tamo daleko” ona bez koje se ne može zamisliti vrhunac večeri. Naš deda Milan po kome brat nosi ime, ostao je kući sa majkom sam kad je imao pet godina. Počeo je Prvi svetski rat iz koga se mu se otac i deda, Živojin i Živko, nisu vratili iz Kolubarske bitke i sa Solunskog fronta. No, zahvaljujući tome što je bilo mali, nastavila nam se loza. Pa kad ode priča na tu stranu, onda sviramo te danas, praktično istorijske pesme.
Karijera grupe Stari Grad duga četvrt veka, krunisana je tek sada prvim albumom. Bilo je naravno snimaka, i živih i ovakvih, i onakvih, ali ovo je prvi pravi projekat koji su Aleksandar i brat Milan, odradili do kraja. Milan svira gitaru i peva a u grupi su još pevačica Aleksandra Subotić, bubnjar Dragan Subotić, klavijaturista Filip Lukić i njegov imenjak Caković kao vokalni solista, dok harmoniku svira i razvlači Nenad Bojović. Većinu pesama potpisao je Aleksandar Milosavljević, a upravo se promoviše drugi spot za pesmu ‚‚Oprosti sve”, dok je prvi bio za kompoziciju ‚‚Veselo”. A veselo je i u Župi kod vinara i slikara Koste Botunjca gde Acika često gostuje sa grupom.
– Rado idemo i kod gospodina i vinara Milomira ‚‚brkice” Milosavljevića iz Bučja kad god ima neke važne goste ili za svetog Trifuna. Bude uvek puno anegdota, a najveća vrednosti je kad se šališ. Jednom nas je u župsku vinariju Čokot povezao prijatelji koji ima luksuzan auto i voli lepo da se oblači dok posebnu pažnju obraća na cipele. Kad smo došli u selo Starce blizu vinarije, poslednjih nekoliko desetina metara je jako uzbrdo i baš je bila kaljuga pa smo morali peške. Izlazi Raša Đorđević, vlasnik vinarije, širi ruke i grli nas, a naš vozač samo tužno gleda u svoje lakovane cipele duboko u blatu. Ali sve se brzo zaboravi ako si u stanju tada da se šališ na svoj račun i na račun svoga druga. Onda si car i niko se neće naljutiti makar šala bila i na temu nekih bivših ljubavi. Naravno, vino tu mnogo pomaže, uz njega se i ta žaba lako proguta.
Dok se spremamo da pređemo na mesne zalogaje, naš konobar Predrag otvara drugo vino. Slaže se da je traminac Makana boje tamnog ćilibara dovoljno snažan da se izbori sa jagnjećim ćuftama, a pačetinom pogotovo, ali nas upozorava da ostavimo malo za slatkiše
– Hoće li biti i neko crno vino uz jagu? – odjednom se oglasi Acika i kao da se izvinjava, objašnjava kako kod kuće podjednako pije i belo i crveno i roze, ali da je crveno ipak najbliže duši. Pogotovo uz meso, kaže – Volim sva vina ali sam kod crvenog otišao jedan nivo više jer sam u stanju da osetim sve te divne tanine uz jagu. Spadam u vinske ljubitelje koji ne znaju da sakriju osećanja i bukvalno odlepe na odležala crvena vina. Kao mlad muzičar sam svirao na Šar-planini gde je postojao jako lep podrum i vina četiri vinarije sa Metohije. Tu sam prvi put probao odležala crna vina stara po šest-sedam godina i bukvalno se zaljubio u njih. Bila su od internacionalnih sorti pa su tako imali sortni merlo koji me je oduševio. A u to vreme ga u Srbiji praktično nije bilo na Fruškoj Gori, ni u Šumadiji. Tu smo pili i sovinjon blan te su tako, već sa 18 ili 20 godina krenula da me privlače vina iako su na tržištu bili samo crnogorski Vranac i Krstač kao i Navipov Pinot Noir u onoj čudnoj trbušastoj boci. To sam vino za jednu Novu godinu pio čitavo veče…
Dok mi uživamo u blagim plemenitim botritičnim slastima Makane, Acika će dobiti svoju čašu vina Projekat X 2009 vinarije Budimir. Oduševljen je što je vino iz Župe, jer sebe, vinski, smatra župskim čovekom.
– Priznajem, volim Župu, ta iskrena vina i iskrene ljude. Kad se konačno pojavio album, zove me naš producent Slobodan Misailović, veliki poznavalac klasične muzike, i pita kada ćemo doći na našu omiljenu planinu Taru da proslavimo. Da okrenemo jagnje za koje je on zadužen dok sam ja za crno vino. I onda iz Župe donosim Botunjčev odličan prokupac Sveti Gral 2017 i naravno pino, a jagodu preskačemo jer je meso previše jako. Uzimam vino i od Gage Ivanovića kod koga sam bio na gurmanskim ručkovima. Bude tu i divljači i guščije džigerice ali i domaćeg kačamaka. On je čovek zaljubljen u ukuse, pravi vitez hedonizma. Takođe nosim Experiment prokupac od Radovana Čokota, a lepo se družimo sa tamjanikama gospode Minića i Spasića. I od Milosavljevića naravno, on je genijalac čovek sa sela koji je ostao bistrog uma.
Pitam ga zašto govori crno, a ne crveno vino, i šta ga još vezuje za Župu i vina kad je rodom iz kraja poznatog po rakiji, a ne po vinu?
– Milomir je par puta skoro javno rekao da smo mi ljudi iz iz Užica i Čačka jako slični Župljanima, ljudima iz ‚‚stare Srbije” jer čuvamo tu tradiciju, čojstvo i junaštvo, ljudskost pre svega. Da smo dobri domaćini i pravi prijatelji. A po pitanju boje, da li je vino u kafani crveno ili crno, odgovor glasi: po nekoj modernoj nomenklaturi nije popularno reči crno, ali kad kažeš crno vino, tu ima te neke jačine, puno tanina, mnogo boje. Kad kažeš crveno, to asocira na neka laganija vina, možda na roze, eventualno prokupac ili pino Koste Botunjca. Ali gde je tu kaberne, gde je merlo, gde je meni draga kratošija makar se zvala zinfandel ili primitivo? U tom vinu prepoznajem lepe note kao i kad je prijatelj iz Izraela sa Golana doneo širaz prepun zemlje i začina. Osećaš u vinu maltene tamno crvenu boju zemlje i mirise duvana. Upravo sam u tom vinu shvatio sve bitne karakteristike sorte širaz. Ali opet, bez ove naše kameničarke se ne može se živeti.
Mislite na kameničanku, čudim se jer vidim da je čovek verziran?
– U našem se kraju isključivo kaže kameničarka. Govorim o području Jelice gde su vinari između dva svetska rata osvajali važne vinske nagrade zajedno sa vinarima iz Negotina i sa Fruške Gore. U Parizu su svojevremeno od nekih sedam srpskih nagrađenih vina, dva ili tri bila sa Jeličkog vinogorja, dva možda iz Župe, ostalo Fruška gora i Negotin. Istina je da nemam veliku vinarsku istoriju iza sebe, i da je Čačak rakijaški kraj danas, ali sve više otkrivamo preko baka i deda gde su nekada bili vinogradi. U Ljubiću, pa čuveni vinogradi na Jelici, čak i neka sela prema Kablaru sa južnom ekspozicijom, a sve je više tih sela do Rožaca čak. Baka nam je otkrila da se deo imanja od pet ari iza kuće zove ‚‚vinograd” iako je selo možda najpoznatije na svetu po šljivi ‚‚crvena ranka” i rakiji od nje.
Uto stižu kolači, nešto nalik na krem brule zapečen odozgo ali od kamilice i meda. Biskviti sa strane su ključan dodatak jer daju hrskavost. Drugi je veoma stari recept za kolač od jabuke i sira sa ovsenim pahuljicama preko i sosom od vanile. Imamo i milfej sa hrskavim koricama prskanim lešnikom i medom dok je beli krem unutra bogato armiran čuvenom ariljskom malinom i ukrašen svežom nanom. ‚‚Maline su prvoklasne i uvek u ovoj kombinaciji jer ih donosim u velikim količinama iz mog malinjaka”, završava naše upoznavanje sa dezertima Predrag dok slasni kolači besprekorno pojačavaju sortne arome i odlike delikatesnog Bikicki traminca. Uživanje dovodi do opuštanja a onda naviru slike iz prošlosti. Erović se seća jedne od najdražih epizoda:
– Naši od davnina gaje lozu i svaka kuća u mom kraju oduvek ima vinjardu, deo dvorišta natkriven lozom. Kad tu postavite astal za 20 ljudi, ispod te loze ne može vam ništa ni kiša, ni sunce. Nešto predivno gde je temperatura uvek 5 ili 6 stepeni niža. Tu sam ja 2003. godine napravio proslavu za tridesetak kolega muzičara a sve posvećeno proslavi stotog rođendana mog kontrabasa. Kupio sam ga 1989. godine u Krakovu od profesora muzike koji je bio jako star i nije imao ko da ga nasledi. Kapelnik nekog orkestra me odveo u zgradu gde je starac živeo i gde je nekada bila ruska muzička škola. Uz kontrabas sam dobio njegovu istoriju, da je proizveden u Parizu između 1901. i 1903. godine. Proslava je na kraju bila jako dirljiva, neki je prijatelji i dan-danas pamte sa suzama u očima pogotovo kad se setimo legende starogradske muzike kao što je tamburaš čika Boban Minić, ili čika Bobe Stefanovića, direktora gimnazije u Čačku. Pravi svetski čovek koji bi nam uvek odsvirao blok od desetak pesama na engleskom i koji su tada bili sa nama. U lepoj smo energiji mi stasali, sa puno ljubavi prema muzici.
Ali sigurno ima i teških trenutaka, koristim trenutak potpune otvorenosti?
Zahvaljujući finoj klijenteli i istančanom ukusu za repertoar, tačnije – iskustvu, vrlo malo ima toga. U Beogradu smo radili preko 100 kompanijskih proslava, više od trista svadbi jer vole nas gradski, oni pravi urbani ljudi. Nije sramota reći da se to dosta promenilo, skorojevići su urbani a mi drugi smo gurmani. I naravno da se nađe osoba koja misli da je muzika sve u životu pa kaže ‚‚svirajte bez prestanka!”. Tu jednostavno moraš biti profesionalac pa i takve ljude da na kraju zadovoljiš. Jer znaš da će i taj dan proći, samo treba izbrojati minute i sate. Vinska publika je dobar svet koji širi lepe vibracije i tu nikada nismo ništa ružno doživeli. Možemo se prilagoditi i drugoj publici ali nam ova vinska mnogo bolje leži, a i mi njoj. U prvom delu sviramo više evergreen dok se ljudi ne opuste a onda, jer ipak je ovo naša sredina, svi vole dobru starogradsku pesmu. Nešto bliže Vojvodini i Južnoj Srbiji, vole ljudi sevdalinke, da čuju ‚‚Ružo rumena”. Opet, posle sajmova u Ziri tražili bi Partibrejkerse, AC/DC, Guns & Roses ali da sviramo što tvrđe! Uostalom, mislim da smo mi prvi u Srbiji krenuli da sviramo u kafani pesme kao što su La Bamba, Bijelo dugme, muziku iz filma ‚‚Ko to tamo peva”. Raznorazne zezalice ali i Galiju, Čolu, ‚‚Zenica bluz”. Jednostavno, nama je to bilo jako zanimljivo. Burazer inspiraciju crpi u nekim starim vremenima, dan-danas rado zasvira blues i jazz jer su stara vremena puna emocije i kvaliteta. Mi, koji smo iskreno u muzici, ozbiljno poštujemo sve što se njoj dogodilo u poslednjih sto godina.
Na rastanku, Predrag nam poklanja po teglicu domaćeg džema od malina, predivan poklon, dokaz da se dobre vibracije nadaleko osećaju. Ipak, moram da pitam Aciku, zašto prvi album tek posle četvrt decenije?
– To me i bliski prijatelji pitaju, što se ovaj CD nije desio pre deset godina kad si bio mlađi i lepši, imao 30 i nešto? A ja mislim da bih mnogo u životu propustio da mi se karijera dogodila ranije jer ne bih imao ovako lep porodični život, ni lepezu prijatelja te širine, niti bih upoznao divni vinski svet i toliko vinarija. Bitna je samo lična sreća i ljudi oko tebe, a karijera ako dođe, dođe.
