‚‚Veličina čoveka je u njegovoj odluci da bude jači od svoje sudbine.’’
Današnju nedelju posvećujem umetnicima koji beskrajnim kombinacijama tonova različite visine i trajanja izražavaju ritam svoje sreće, kao i tuge, izjavljuju ljubav i pate. Onima koji glasno govore i kada ćute, razmenjujući energiju, svako na svom instrumentu, za koji se, s razlogom, vezuju kao za dete.
Od svih umetnosti, čini mi se, magija je najviše zastupljena u muzici. Ona ume da nadomesti izostanak reči ili da docrta liniju njihovog hoda kad rečima za to ponestane snage. Muzika menja ljude. Muzika izražava najiskreniji oblik empatije. Muzika razume, ne zaboravlja. I nema ozbiljnog umetnika kojeg ona ne pokreće i ne utiče na kreiranje njegove umetnosti. Ko ima sreće pa zna kako, njome beleži određena dešavanja i ređa ih u sebi, kao u album, ali ne po datumima, već gradacijski po stepenu tankoćutnosti, jer čovek od iskona ima potrebu da, makar ponekad, oseti lirski odjek svoga bića. Stoga neretko pojedini momenti kao barke budu privezani za nas melodijom koja ih je obeležila, te svakim ponovljenim slušanjem uvek se do iste tačke otisnu na pučini, izazivajući osećaj kao i prvi put.
Život, kao i muzika, ima svoju melodiju, ritam i harmoniju. Doživljaj određene kompozicije zavisi od dosta faktora, često i od same interpretacije jer je muzička umetnost reproduktivna, to jest treba je izvesti pred publikom kao gotov proizvod. Samo komponovanje nije dovoljno. Kao ni postojanje čoveka. Treba da dela, treba da se pokrene, treba da bude u interakciji s ljudima. Loše izvođenje ili loš prijem ne treba da obeshrabre. Pojedini instrumenti nisu svakom uhu dopadljivi. A ponekad, možda, samo je trenutak pogrešan. Ljudi budu pravi. Sinhronicitet – ključna reč. Često nedostajuća.
Kao dete sam imala sam želju da naučim da sviram neki instrument. I uvek sam maštala o žičanim… Međutim, moji roditelji nisu mislili da ću biti dovoljno uporna da završim muzičku školu. Govorili su da sam neozbiljna za muziku, ne shvatajući, tako sam ja verovala, da je u muzici važnije da budeš uporan, a ne ozbiljan, kao uostalom u svakoj umetnosti. Kako god, oni su se na moju želju nasmejali. I bili su odlučni, nisu mi dozvolili. Godinama sam patila zbog toga. Godinama sam bila u društvu, nekada dečaka i momaka, danas ozbiljnih muškaraca koji se bave muzikom. I sigurna sam u jedno – ovaj grad ima da ponudi dosta kvalitetnih muzičara, a moj odabir ne treba uzeti kao konačnu listu, naravno; tekst posvećujem prijateljima i to onim koji se bave autorskom muzikom. Da biste se upoznali s njihovim stvaralaštvom, sledi kratak opis i link uz svaku fotografiju.
Ja vam ih predstavljam abecednim redosledom. Nadam se da ćete uživati i pronaći ritam kojim ćete osunčati ovaj dan. Makar za jedan zrak toplije.
S kao Stari grad. Stupaju na muzičku scenu 1994. godine kao akustični četverac poznat po tome što su među prvima uspešno obrađivali mnoge domaće i svetske hitove. Vremenom su izrasli u veliki i ozbiljni orkestar koji energiju sa stvaranje crpi iz različitih muzičkih pravaca, dajući svemu svoj pečat. U avgustu 2019. godine izdali su muzički kolaž u kojem se prepliću zvuci Balkana i Mediterana, svoj prvi album pod nazivom ‚‚Nebo iznad starog grada’’ u produkciji PGP RTS, a uz pomoć Milorada Petrovića i Slobodana Misailovića.